Летопис

СТАРА СРПСКА ЦРКВА У САРАЈЕВУ, ЧУДО ОПСТАЈАЊА
Вјера јача од зла
И кад је све друго нестајало у вртлозима уништења и страдања, „златокрила господа” бдела је над овом светињом и њеним народом. И светиња је увек изнова ницала, каква је била и пре. Овај дуговеки храм сам по себи је подвиг вере и трајања. Мењала су се царства, јурисдикције, војске, „рукописи апокалипсе”, али ова архангелска црква је остајала ту да указује на пут ка живоме Христу и у Христу. Да с храмом и кроз њега „надживимо пролазност и ад”

Пише: Сандра Кљајић и НР Прес
Фото: Сандра Кљајић и Архива Старе цркве

Стара српска црква у Сарајеву, на Башчаршији, посвећена светим арханђелима Михаилу и Гаврилу, симбол је српске дуговјекости и опстанка овдје, у овом граду који је у Југославији био други по бројности Срба (одмах послије Београда). Тако нам казује протојереј-ставрофор Вања Јовановић, парох сарајевски, дочекујући нас. Историја Старе цркве и Српске црквене општине свједочи о живој српској вјери у Сина Божјег, Спаситеља свијета, вјери која нас је и одржала.
– Темељи Старе цркве потичу од прије VI вијека, из времена док је Босна била римска провинција. Претпоставља се да је ту била једна римска зграда коју су хришћани преправили у цркву. Каснији документи говоре о обнови цркве у XII вијеку – каже Јовановић. – Стара црква памти и средњевјековну Босну, жупу Врхбосну, када је на овим подручјима владала српска властелинска породица Павловић. Од времена званичног доласка Отоманске империје у Босну, 1463. године, постоји око шездесет турских докумената у којима се помиње Стара црква.
У XVI, XVII и XVIII вијеку црква је више пута горила и била рушена, али је увијек обнављана, истог габарита и изгледа какав је и прије имала.
– Другачије отоманска власт не би ни дозволила. Фермани сачувани у архиви Старе цркве свједоче о томе – наставља Јовановић. – На жалост, кроз историју, посебно од времена Аустроугарске монархије, покушавају се измјенити све ове документоване чињенице. Тако ће вам данас сви у Сарајеву рећи како је Стара црква настала у средњем вијеку и да је њену градњу дозволио Гази Хусрев-бег који се, у муслиманској оптици, сматра оснивачем Сарајева. Црква у том периоду јесте често обнављана, јер је бивала рушена и оштећивана, али није тада настала.
Вријеме Отоманске империје било је веома тешко за цркву и крштени народ, закони драконски. Звона, рецимо, беху забрањена, па зато на Старој цркви звоници нису ни постојали. (Звоник је подигнут тек крајем XIX вијека.) За Цркву и вјернике најтеже вријеме било је од 1463. до 1557. Али, како то већ бива, у вријеме највећих искушења највеће су нам снаге и дарови.
– Из тих тешких времена потиче и пет врата на Старој цркви. Међу њима је и посебан излаз за жене, горе, у „женском дијелу”. Јер Османлије су упадале у цркву и свакаква зла чиниле – вели Јовановић. – Из тих тешких времена је и резбарени иконостас, велика вриједност Старе цркве. Чине га иконе познатих српских сликара Радула из XVII вијека и Максима Тујковића из 1734. Мајстора Радула је за обнову иконостаса, изгорелог 1656, препоручио пећки патријарх Максимом. Тај патријарх је од 1665. до 1672. године био тијесно повезан са сарајевском црквом.

МОШТИ И МИТРОПОЛИЈА

У истом том тешком периоду црква је добила више светих моштију, велико благо које је до данас сачувала.
– Мошти светог Јакова Персијанца поклонио је митрополит Христофор 1671. године, мошти светог Трифуна даровали су чувени хаџи Гаврило и хаџи Софроније 1682, а мошти свете Макрине, сестре светог Василија Великог, поклонио је извјесни Дмитар 1690. године. Ове мошти однијете су током пљачке, 1697, али су их исте године откупили Срби из Ђура. Од њих су их откупиле Сарајлије за 70 дуката 1725. и вратили их у Стару цркву – прича Јовановић. – Овдје се налазе и мошти светог Пантелејмона, мошти Младенца, светог Сисоја и многе друге.
Мошти свете првомученице Текле, прве жене у хришћанству која је мученички страдала, имају посебно мјесто.
– Њену десну руку донио је 1233. из Антиохије свети Сава, први српски архиепископ. Послије ју је патријарх српски Арсеније IV Јовановић Шакабента поклонио Старој цркви у Сарајеву, између осталог и из захвалности због материјалне помоћи у одржању Пећке патријаршије након Сеобе Срба – каже Јовановић.
Након Велике сеобе Срба 1693. године, митрополит Висарион преноси сједиште Митрополије у Сарајево. Међутим, због проблема са Турцима, тек 1713. дабарски епископ се трајно настањује у Сарајеву, као главном граду своје области, и бива титулисан као митрополит дабро-босански.
– Његово сједиште било је поред Старе цркве, у конаку који је запаљен 1852, за вријеме владике Прокопија – подсјећа парох Јовановић.
У Мемоарима хаџи Максе Деспића, рукопису сачуваном у архиву Старе цркве, записано је да је послије купљен владичин конак од Турака и да су све владике ту становале до 1896, до митрополита Николе Мандича.
- Прије 1717. само су патријарси смјели долазити у Сарајево, а митрополитима су Турци дозвољавали да дођу само до села близу Сарајева. За вријеме митрополита Мелентија, патријарх Арсеније IV дао је Устав сарајевској црквеној општини са четири парохијска свештеника и осам до дванаест кметова-тутора.
Слабљењем Отоманске империје, српска црква успијева да добије нешто већа права и могућности.
– Поред Старе цркве године 1858. Стака Скендерова отвара прву женску школу. Њену школу помагали су владика Прокопије, Црквена општина и неке сарајевске газде, али и Топал Осман-паша који је у њу слао и своју женску дјецу.

КРАТКИ ПРОЦВАТ И НОВА ИСКУШЕЊА

За вријеме Аустро-Угарске ситуација је била лакша. Српска црквена општина у Сарајеву 1863. почиње изградњу Саборне цркве, а 1899. године поред ње подиже и данашњу зграду Митрополије дабробосанске. Већ 1882. и 1883. отворене су у Сарајеву Конзисторија, као духовни суд, и Богословија, а 1910. године преко пута Старе цркве никла је и палата Српско-православне црквене општине Сарајево.
– У овом периоду отворен је и Музеј Старе цркве у Сарајеву – објашњава протојереј-ставрофор Вања Јовановић. – Настао је из њене ризнице и за његово отварање посебно је заслужан црквени тутор Јефтан Деспић. На идеју да ризница буде претворена у Музеј Деспић је дошао 1889. године, након отварања Земаљског музеја у Сарајеву.
Многе црквене драгоцјености су за турског времена чуване у Дубровнику. О томе свједоче изложени документи и преписка. Многи од тих експоната долазили су са хаџијских путовања православних Срба у Свету земљу. Сарајево је до Другог свјетског рата било град са највише православних хаџија у Српској цркви. Сарајевски Срби имали су и свог представника у Јерусалиму, који је одржавао врло активне везе између ова два града.
– У том периоду под окриљем Црквене општине настају многа друштва и удружења, Коло српских сестара, „Просвјета”... Формиран је и Клуб привредника, угледних људи који су управљали имовином цркве и непрестано је увећавали. У дјелокругу цркве били су школство, издавачка дјелатност, дом за незбринуту дјецу који су водиле монахиње.
Међутим, посјећа Јовановић, Аустро-Угарска се уплашила неочекиваног процвата православних Срба, па је промијенила своју благонаклону политику.
– Оживјела је римокатоличка пропаганда, окупационе власти почеле су се уплитати у унутрашње послове Црквене општине. По свједочењу Јефтановића, није била ријеткост да аустријске власти запосједну и Стару цркву и Општину на пар недеља. Генерал Иван Филиповић је по уласку у Сарајево, под пријетњом вјешањем, тражио да митрополит Сава Косановић и унијатски војни свештеник служе благодарење у цркви у Сарајеву и да хор прати војна музика, што је Косановић одбио. Вршени су велики и отворени притисци да Српска црква прихвати унију са Римом, због чега је, на крају, Косановић поднио оставку 1885.
Народни прваци и чланови Црквене општине у Сарајеву написали су и предали Бечу 25. новембра 1896. свој први меморандум, у коме су изнијели све повреде старих права и тражили аутономију цркве и школе.
– Били су упорни и извојевали побједу 1905. године, када је завршена борба за српску црквено-школску аутономију у БиХ добијањем благослова цариградског патријарха Јоакима и потврдом аустријског цара Франца Јосифа – каже Јовановић.

НА ДНУ ТАМНОГ ВИЛАЈЕТА

Период мира, нажалост, није дуго трајао. За вријеме Првог свјетског рата страдао је велики број свештеника и вјерника. Много њих је одведено у Арад, одакле се више никада нису вратили.
Након тога опет слиједи кратко раздобље мира, па онда Други свјетски рат. Страшна страдања Срба у оквирима злочиначке творевине зване Независна Држава Хрватска. Логори, масовна убиства, оснивање „Хрватске православне цркве”, пострадање митрополита дабробосанског Петра Зимоњића...
– Након што је одбио захтјев усташког повјереника за Босну, римокатоличког жупника сарајевског Божидара Брала, да буде укинута ћирилица и да се ћирилични печати Цркве замијене латиничним, митрополит Петар је одведен у Беледију, затвор у згради поред Вијећнице, а након тога у Загреб, одакле му се губи сваки траг. Црквена општина постала је Опћина, званично писмо латиница и сви печати на латиници...
И послије Другог свјетског рата Црквена општина као и цијела Српска православна црква пролази тешка искушења. И у рату од 1992. до 1995. године Стара црква је дијелила судбину свога народа.
– У Старој цркви за вријеме овога рата били су отац Авакум Росић и тада пензионисани прото Крстан Бијељац. Црква је дјелимично била оштећена, а нешто више околне зграде – каже Јовановић.
Овај храм, дугог памћења, сам по себи је подвиг вјере и трајања. Мјењала су се царства, јурисдикције, пролазиле војске, ударали пожари, свакојаке пошасти. Али храм је остајао ту да нам указује на пут ка живоме Христу и у Христу. Да с храмом и кроз њега „надживимо пролазност и ад”.
– И данас су овдје тешка врата од храстовине, на њима свједочанство. Стајала су на цркви од 1656. до 1856. На њима су два вијека вјешани православни Срби. Они који су хтјели да уђу у цркву, на богослужење, морали су да се провуку између лешева својих сродника и пријатеља. По закону тадашњих власти, лешеви нису смјели бити уклоњени са врата. У Другом свјетском рату крај Старе цркве пролазили су возови за Јасеновац, пуни сарајевских Срба. У овом посљедњем рату, убиство српског свата пред Старом црквом покренуло је лавину. (...) Замислимо колика је вјера потребна да се и у таквим околностима истраје. Небројено је српских хероја и мученика који су заложили себе и све своје да би овдје народ и црква опстали и оно што се црквом чува – наглашава парох Јовановић.

... А МИ ЖИВИ

Након посљедњег рата живот се у Стару цркву враћао полако. Обновљен је Музеј, потом цијели комплекс, закључно са црквом и горњим зградама. Отворени су Библиотека и Архив.
– Богу хвала, у архиви и библиотеци у просјеку ради од пет до десет научника годишње. Буде двадесетак организованих предавања професора студентима, са различитих факултета. Иностраних магистраната и доктораната, највише из Европе, али и САД и Јапана, имамо око педесет. Долазе и средњошколска дјеца и основци. Сви страни званичници који дођу БиХ по протоколу посјете Стару цркву и Музеј. Обично остану бар два пута дуже од планираног – прича Јовановић.
Комплекс је прије рата обилазило од 70.000 до 100.000 туриста годишње. Данас је тај број око 50.000. А Музеј Старе цркве уистину је нешто посебно. Има око 700 експоната, међу којима су иконе, предмети и документи непроцјењиве вриједности.
– Заиста је тешко рећи шта је највриједније. Музеј посједује, на примјер, Сарајевску крмчију из 1307. То је једини препис Крмчије Светога Саве писан на кожи и сачуван у цјелости. (...) О иконама које се овдје чувају могла написати цијела књига. И стручњаци Византолошког музеја из Атине остали су задивљени нашом збирком дјела поствизантијске умјетности.
Живот Старе цркве и њеног Музеја у Сарајеву ни данас, на жалост, није лак.
– Та борба за опстанак скоро да је невидљива споља. Она је административна, закулисна, тиха, упорна и исцрпљујућа. Понекад све подсјећа на Кафкин Процес – каже парох Вања Јовановић. – Нашој цркви ни до дан данас нису враћене капеле и гробља у центру града, што је одузето почетком посљедњег рата у БиХ... Али живимо! Ако Бог да, и живјећемо! Тај живот не зависи од неких других, него од нас самих.

***

Откуп свога блага
Крајем XVII вијека вијека опљачкан је дио имовине Старе цркве приликом провале Еугена Савојског у Босну. Највећи дио опљачканих ствари Срби су у каснијим годинама и деценијама опет откупили и вратили у цркву.

***

Опомена
– Године 1942, под хрватском окупацијом, дошли су Павелићеви војници и из Старе цркве покушали да на силу однесу нетљену руку свете Текле – прича парох Вања Јовановић. – На излазу из црквеног дворишта онај који је носио руку, иако млађи човјек, напрасно је умро од срчаног удара. Од тада више нису долазили по свете мошти.

***

Икона
Године 2014. икона из Музеја Старе цркве, рад Георгија Клондзасаса, Ел Грековог ученика, била је на свјетској изложби поводом четири вијека од смрти чувеног сликара.
– Икону је 1600. насликао умјетник који живи на Криту, манириста. У вријеме страшних пострадања овдје, кад су догађаји личили на апокалипсу и лешеви били на црквеним вратима, сарајевски Срби скупљају новац и наручују икону од византијских умјетника избјеглих на Крит. Говори ли вам то нешто о томе какви смо били? – каже парох Јовановић.